Milena, 06.06.2017.

Šapat Feniksa “Ljubavi, da li pišeš našu ljubavnu priču? Kada me nestane, ja ću živeti u rečima koje si napisala o nama. Ako ne završiš na vreme, moja će se duša dokotrljati do tvoje ruke, tvog pera.“ Sačinjena sam od praha mesečevog zaborava i prosipam se po vodi, zemlji, vazduhu i vatri. Zvezdanog glasa ja sam rob i tako vekovima, raspadam se na paramparčad, a kad se milenijumske kazaljke poklope ponovo me zida zemlja, voda mi udahnjuje život, vazduh me proriče, a vatra me raspaljuje, mene, Feniksa. Upoznali su se, prepoznali su se, osetili su se, osmehnuli se jedno drugom jednog hladnog februarskog dana, kada je, po njegovim rečima, „nebo bilo olovno“. A ona, ona je bila usamljena, nesrećna, zarobljena u kuli od slonovače, sve dok desetog februara nije udahnula muškarca koga je zavolela na prvi pogled. Započeli su zabranjenu vezu. Možda je u njemu tražila oca koji je bio vredan divljenja. Poput rascvetale ruže otvorila je svoje dlanove i primila ga u svoje zamrle skute. Sa februarskim vetrom zanela je misao boje zlata, slušajući šuštanje nebeskih izvora, nosila je cipele od kiše i ogrtač od oblaka, i hodala je sa zenicama ukrašenim pahuljama. Želela je da joj neko svira pesmu iz modrog oblaka, uhvati je za ruku, pa makar bila nevidljiva, da je poljubi u čelo, na kome će ostati trag budućnosti. Poput uplašenog ploda, hodala je stazama potopljenim u toplo mleko, otvorivši konačno teška gvozdena vrata: vrata ljubavi. Da, ona, koja sebe naziva Feniksom, koja je nekada davno, kao dvogodišnja devojčica, izgubila crvenu cipelicu u reci Loari. Možda je on taj, koji je pronašao tu crvenu cipelicu i pojavio se ni otkuda da joj vrati. Odmerila ga je vrlo pažljivo: stariji, ozbiljan, prosed gospodin, visokog čela, pravog nosa, očiju boje kafe, usta poput baršuna, širokih ramena, uskog struka, vitkih nogu, viteškog ponašanja, iz čijih usta izlaze najlepši biseri. Sreli su se na zakazanom lekarskom pregledu, jer joj je bio potreban savet. Dok je kucao izveštaj, nije prestala da ga posmatra. U očima je bilo sve njeno oružje. Pogledao ju je i upitao „Na koga imate takve oči?“ a ne „Na koga imate tako lepe oči?“ Odgovorila je, „Na mamu.“ Zazvonio mu je mobilni, ustao je i kretao se po sobi ne obraćajući pažnju na nju. Ustala je sa stolice i sela za njegov računar. Čitajući izveštaj, pronašla je nekoliko slovnih grešaka, i osetila je potrebu da ih ispravi. Kad je završio razgovor, upitao je, vidno začuđen: „Šta to radite?“ „Ispravljam Vaše slovne greške“, odgovorila je. Kada se nasmejao, istog trenutka poželela je da bude tastatura na kojoj je kucao, olovka kojom se potpisao, dugme na štampaču koje je pritisnuo, šolja iz koje je pio kafu, ključevi kojima otvara auto, uložak u njegovoj cipeli, kaput koji oblači. Tog dana rastali su se jer je pregled bio gotov. Zamolila ga je za broj telefona. Istog dana, uznemirena zbog svoje nefunkcionalnosti mozga, napisala mu je poruku. „Šarmantni doktore, bilo mi je izuzetno lepo sa Vama, nadam se da ćemo imati prilike da se vidimo još neki put.“ A odgovor je bio: „Hvala Vam na poruci, ne samo da ste mi ulepšali jutro, već i dan. A što se tiče viđenja, na Vama je.“ Od tada je prošlo četiri i po godine. Oni su i dalje zajedno, u zabranjenoj vezi. Tokom svih ovih godina shvatili su da ne mogu da zamisle život jedan bez drugog. Proveli su bezbroj dana i noći zajedno, na putovanjima, zabavljajući se kao deca, sanjajući zajedno. Spavali su na istom jastuku, sanjali su iste snove, voleli se nesebično, bezuslovno, tragično. Smejali se onako kako nisu čitavog života. Držali se za ruke u „Sacre coeur“, slušajući božansku muziku, vodili ljubav u kući na Ošljaku, na čijim temeljima su kosti preminulih od kuge, Eros-Tanatos, Tanatos-Eros… On je bio muškarac o kakvom je sanjala. Koji to muškarac, na sred semafora, kada se upali zeleno svetlo i kada mu nervozni vozači sviraju, ljubi svoju dragu a potom izlazi na kišu, prilazi prvom vozaču, i kaže mu: „Zašto sviraš, zar nikad nisi bio zaljubljen?“ Sa kojim muškarcem se trkala u polupraznom hotelu, uz stepenice, do petog sprata, mereći vreme štopericom, a kad su oboje došli do petog sprata bez daha, on ju je zagrlio čvrsto i vrteo u krug…koji joj je muškarac doneo čašu vode u koju je prethodno stavila zelena sočiva, jer je zaboravila kutijicu za sočiva i lepo ga upozorila da ih ne dira, a potom su ih zajedno popili sa vodom? Samo on, koji se pitao, do kada će nas voditi strast, a ne razum? Volela ga je najčistijom ljubavlju. Kada bi je sustiglo razočarenje, govorila bi, to nije ljubav. Ljubav je kad misliš samo na jednu, kad želiš samo jednu, kada ti srce kuca samo za jednu. Praštali su jedno drugom sve što su mogli da praštaju, kada bi prekinuli, svako za sebe bio je nalik na isušeno jezero. Bolelo ju je što ne može da bude samo njen, ali je ćutala i kvasila svake noći jastuk na kome je trebalo da ima miran san. Kada zavoliš, ne želiš da pustiš. Ljubav je vikala, ponos je ćutao. Umorili su se od ratovanja. Bili su na raskršću koje se istopilo kad su se vratili jedno drugom. Grlio ju je najnežnije i govorio joj da se svaka komedija završava brakom. Kada se naiđe na pravu ljubav, od nje se nikad ne odustaje. A nju, Feniksa, raspalila je vatra, koju mu je poklonila, znajući da će ga voleti do kraja života. „Kada me nestane, ja ću živeti za ljubav koju si mi dao“. Ovo je ljubavna priča jednog hladnog februara, kada je nebo bilo olovno…
3+